Putnik

Mart 93
Slušam vjesti , ruke se tresu a srce jače lupa .
Počelo je , rodna mi gruda gori a tako sam daleko . Noćima ne spavam , miran san nemam . Sanjam svoju avliju , roditelje , jarane , svi su tu . A ja ? Vako više ne mogu i ne želim . Idem , ono malo razuma me pita a kako , i dali čes doći živ i zdrav ?
Gledam se u ogledalu i rekoh , moram iči , sve je u Allahovim đž. š . moči . Petak napokon , sjedam i idem put rodne grude svoje . Dva dana idemo i samo čujem loše vjesti , ništa neznam . Kome vjerovati , kome ? Napokon Makljen još malo pa Bosna .
Ulazimo u G . Vakuf , gledam , hotel Raduša , hej pa to su moji jarani . Izlazim , grlimo se , tu saznajem da mi je brat ranjen otac isto kuča izgleda kao švajcarski sir ali živi su svi . Fala dragome Allahu đž.š. Još 5 km do rodnoga kraja 4 , 3 , 2 , 1 i tu sam . Eh lakše se diše tu sam svoj na svome . Ulazim u Dolac , svi su na nogama , puno vojske . Puno je srušeno ali i tako srušen meni je drag . Tu sam u srcu Bosne . U svojoj kuči sa svojim narodom . San je ponovo miran i duša je našla svoj mir .
Mir zvani BOSNA …