I opet taj pasos

  [URL=http://imageshack.us][IMG]http://img525.imageshack.us/img525/1456/pasosnaslovnt0.gif[/IMG][/URL]

Izlazim iz nase amabsade i hodam , cigar u ruci a namam upaljaca . Bec ko Bec . Ulicom   sve same ambasade. Gledam u zastave i prepoznajem zemlje u kojima sam bio . Stavise, u dzepu mi je pasos ispunjen vizama tih zemalja. Moj pasos, koji je spreman za penziju, a da nije ni dve godine napounio. Sta ce, nema vise slobodnih strana. Istrosio se. A dobro  se drzao. Ukazivali su mu povjerenje u mnogim zemljama . Samo ga eto nisu bas ljepo primili u nasoj BiH . Pogotovo devedesetih god .  

Stojim na salteru i predajem dva uredno popunjena formulara, tri svjeze fotogrrafije, uvjerenje o drzavljanstvu tek pristiglo DHL-om iz Bosne. Zatim je tu i moj, narednih pet  i kusur godina vazeci pasos, ali na zalost bez praznih strana. Imam kod sebe i licnu kartu, izvod iz Maticne Knjige rodjenih, vjencani list.  

 To je gomila crnog na bjelom. Sa jedne strane gomile ja, u priorodnoj velicini i punom koloru, a sa druge strane predstavnik moje zemlje za salterom konzulata ambasade moje zemlje. 

– Novi pasos ce da vas kosta kosta 125 eura !

Cinovnik ambasade odlazi i ubzo se vraca pruzajuci mi parce papira: Evo Rusko , ovo vam je potvrda da ste predali,  pa zovite za jedno pet, sest nedelja i pozovite se na ovaj broj

– PET, SEST NEDELJA !!! Pa na vasem sajtu pise da se pasos izdaje za pet dana!

– Moze tamo da pise sta god ko hoce, a ja vam kazem kako jeste. Zovite za jedno sest nedjelja da se raspitate. 

Sluzbenik ambasade je postao nervozniji. Predpostavljam da mu nisam prvi od jutros.  Prvi, sta? Prvi koji vjeruje zvanicnom sajtu ambasade?  Pa i nisam bas u potpunosti vjerovo  sajtu. Htijo  sam da sve provjerim telefonom. I to, opet kao sto pise na sajtu, zvao izmedju 14 i 16 sati. Ali se niko nije javljao.

– Ali znate, meni pet-sest nedelja ne vrsi posao, pasos mi treba ranije.

– Pa mene ne zanima sta vama vrsi posao. To vam je tako kako sam vam rekao. Zovite za jedno pet sest nedelja. Ili cemo mi da zovemo vas.  

Gledam u covjeka, koji nije pretjerano ljubazan, ali nije bas ni neljubazan. Nije drzak, nije bezobrazan. Sasvim je OK, reko  bih. Cak mi je i simpatican. Iako bih volijo da da ga zeveknem po njegovoj celavici .  On je vlast, a ja sam doso da od vlasti nesto trazim.

Kazem: ‘Dobro, hvala’, uzimam svoje papire i okrecem se. Vec zamisljam kako cu da izgledam i zvucim glupo kad se vratim na posao i kazem da ne mogu na odmor  sve do juna, sto znaci da ne mogu da obavljam svoj posao. U glavi mi neprijatan razgovor sa sefom i smisljam uvodnu recenicu. Jedna zena u cekaonici mi se obrati. Htjela je da mi pruzi malo podrske i moja ocekivanja ucini realnijim:

– Nemojte da se nervirate. To je tako. Nece to biti ni za sest nedelja, Ja sam moj cekala mnogo duze. Vec sam zaboravila i da sam predala. Prosli su mjeseci.  

Gledam u zenu i nasmesih joj se. Simpaticna mi je ta Bosanska  prisnost. Pomaze da se osjecam malo bolje.

– Pa dobro Gospodjo, uzvratih prisnost, a sta ste radili bez pasosa svih tih meseci? Kako ste putovali?

– Ma putovala sam ja. Imam ja ovaj njihov Austriski  pasos.

Rezervni.